Izvori magije - Kraljevina

Atrian, 28/10/2006

KRALJEVINA

Čak ni vikanje dežurnog nije moglo umanjiti žamor u amfiteatru... Niko od prisutnih nije čuo ni priče o tome da je bilo kada predavanje održao neko iz Konklave, i učenici su neumorno razmenjivali sopstvene teorije o tome zašto se ovo dešava. A onda, tajac. Tišina je krenula da se rasprostire iz zadnjeg dela prostorije, tiho i brzo poput snova o veličini. Za njom je išla prilika u ogrtaču boje ponoćnog neba. Došavši do podijuma, okrenula se i progovorila glasom jasnim i oštrim poput zaleđene munje. “Moje ime je Petri Bodri i ja ću vam održati današnje predavanje. Molio bih vas da se uzdržite od svih nepotrebnih pitanja. Izvadite svoje mastionice, jer počinjemo. Naslov glasi: Perunova Kraljevina.”

Ne praveći ni najmanju pauzu, kao da je vreme jedino što mu nedostaje, novi predavač je nastavio svoju priču pogledom streljajući jednog po jednog učenika, a da niko nije izdržao taj pogled na sebi uzdignute glave. “Stacionirana u centralnom delu, Kraljevina Gromovnika zauzima skoro najveću površinu nama poznatih zemalja. To je izuzetno bogata i plodna zemlja pitomih predela ispresecanih divnim rekama. Na severu se nalazi velika ravnica koju naseljavaju uglavom nomadi, a čiji su pravi gospodari ljuti arslani koji tu obitavaju. Na zapadu ih oivičava more, ono koje mi zovemo Maglenim, a oni Sinjim. Na jugu im se zemlja prostire sve do samih oboda Talanske šume, a ima i nekih nadvojvoda koji polažu nasledno pravo čak i na neke teritorije unutar same šume. Na istoku idu sve do Ukletija, do mesta gde reka Tamnava plavi i svojim kužnim vodama pretvara plodnu zemlju u trulež, boleštinu i jal. Te pogranične pustoši ljudi Kraljevstva nazivaju Adžine močvare” – ovde Petri nabra nos, kao je sam pomen takvih stvari izazvao da se deo mire močvara oseti i u amfiteatru. Bila je to prva naznaka emocije na njegovom bezizraznom licu, koje se odmah potom vrati u svoje uobičajeno stanje, poput za časak nategnute gume – “Lokalni živalj ima neku živopisnu legendu o tom nazivu, a ti primitivci čak i slave neki praznik posvećen tome, ali to nije tema današnjeg predavanja.”

“Kroz veliki deo zemlje teče najveća reka sveta, Bela Reka, koja protiče kroz Beli Grad i nestaje daleko na istoku. Ovom rekom plovi toliko brodova i odvija se toliko trgovine kao i na svim morima sveta zajedno. Kažu da se ona konačno uliva u neki ponor u Mračnoj Zemlji, koji mora biti beskrajan kako bi prihvatio tolike količine vode. Kad već pomenuh Beli Grad, da naglasim da to mesto oni smatraju svojom prestonicom. Broji preko pet stotina hiljada duša, i najveće je stecište rase ljudi u poznatom svetu. Krajine stoga smatraju Beli Grad metropolom, pa je očigledno da nikada nisu šetali zaleđenim vrtovima Striga ili slušali raspevane fontane Tira” – ovo izazva nalet smeha među okupljenima, ali lice predavača ovoga puta ostade bezizrazno. Kao da nije shvatio da je načinio zgodnu šalu, on nastavi brzu besedu – “Grad je opasan kolosalnim zidom koji je napravljen u doba legendi, čak i pre osnivanja Esnafa. Kažu da je zid tako beo zbog silnih generacija divova koji su ga gradili i čije su kosti ugrađene u njega.”

“U sredini grada se nalazi najvažnije mesto za njih, dom Peruna, prebivalište gromovnika, palata kralja, Grom-dom. Njegove kule zakrovljene zlatom se mogu nadaleko videti. Grom-dom je srce Kraljevine, i mesto čije ime svaki njen podanik izgovara sa ponosom i strahopoštovanjem. On ne samo da funkcioniše kao palata trenutnom kralju, nego je ujedno i sedište Crkve Gromovnika, a veruje se da u njegovoj najvišoj kuli obitava sam Perun. Ta kula je stalno zatvorena i njene vratnice neprekidno čuva elitna garda. Ispod kule je prestona dvorana. Čelo velikog stola u njoj uvek je upražnjeno, jer ono je rezervisano za Peruna, ako ikad siđe da ih vodi. Sa njegove desne strane sedi kralj, a sa leve poglavar crkve. Kralj je u stvari samo domopazitelj, ali se ta razlika vremenom izgubila i titula kralja je sa boga prešla na čoveka. Pri svakom većanju za ovim stolom, oni gledaju sokolove koji lete oko Gromovnikove kule.

Ako zlatnorepi lete na sever, smatraju da je to dobar znak i veruju da Perun odobrava njihovu odluku; ako pak lete ka jugu, veruju da njihova odluka srdi Gromovnika i odlažu je za neko povoljnije vreme.”

“U davno vreme, jedan nadvojvoda se pobunio protiv ovog vekovnog poretka države. Njegov glavni argument je bio da se Gromovnik nikada ne pojavljuje u Grom-domu, te da treba postaviti nekoga u Kulu Peruna, odakle se može videti većina kraljevstva, da odatle upravlja kompletnom vojskom. Taj neko je, naravno, bio sam nadvojvoda, koji bi samim tim po položaju bio bukvalno iznad samog kralja. Predlog je bio odbijen od strane kralja, što je dovelo do jednog od najkrvavijih građanskih ratova u Kraljevstvu i svetu uopšte. Taj događaj mi zovemo Šizmom. Od tada se Kraljevina raspala na dva dela, i taj drugi deo sada nosi mrsko ime Ukletije. Žitelji Kraljevstva smatraju da je ovo odricanje od Peruna dovelo do takvog moralnog i fizičkog truljenja kakvo je sada prisutno u svakom delu Ukletija.”

“Kraljevina je takođe i dom jedne od najvećih misterija našeg sveta – Vitor planine. Ta planina se, kažu, nalazi u oblacima, ili je pak večno okružena njima, i menja svoje mesto isto onako kako se menjaju vetrovi. Mnogi su je videli, ali je nijedan čovek nije pronašao dva puta. Vitor je dom nekima od najčudnijih stvorova na licu ove zemlje. Poznato je da zmajeviti vode poreklo odatle, a o njima i posle dugog istraživanja nemamo skoro nikakve podatke, iako su tako često viđeni deo njihove vojske. Ove ptice u ljudskom obličju ne prestaju da nas zbunjuju svojom neobičnošću, iako već imamo prilike da ih vidimo i u svojim redovima. Odatle dolaze i sve krilate mačke, kao i sve neuobičajene rase prisutne u Kraljevini, za koje je karakteristično da su veoma dobri borci, a još i bolji kada se bore u okviru sopstvenog plemena. Svi potomci Vitora pričaju o tom mestu kao o nečemu sasvim uobičajenom. Izgleda da oni sami nemaju problema da ga pronađu kada god požele, iako nisu sposobni da objasne ostalima gde se planina nalazi...”

U tom trenu u prostoriju upade jedan mlađi čarobnjak, poderane odore umrljane krvlju koja je još uvek tekla kroz novonačinjene proreze, ostavljajući tamne tragove za njim. Pridošlica se teturajući smesta zaputi ka podijumu, kao muva privučena svećom, praćena ledenim pogledom osobe na njemu. “Gospodaru... psihogeni... oni... napustili su Id, ponovo marširaju... predvodi ih...” – sa naletom promuklog kašlja i krvi iz usta, mladić se beživotno sruši na pod. Na desetak mesta plavi portali se otvoriše u istom trenutku. Kroz dim se pojaviše prilike plave kože i bele kose, stežući ogromne dvosekle mačeve u obe ruke. Kao u odgovor, kompletan podijum oko Petri Bodrija obavi gusta magla, koja kao da beše sačinjena od samog leda. Nakon trenutka pauze, napred istovremeno krenuše i uljezi i magla, i uz vrisak učenika haos otpoče...